slika
Omoti popularnih muzičkih  albuma iz sedamdesetih godina 20. veka

-The Stranglers/Hugh Cornwell

Kao jedan od najvećih obožavalaca ovog sastava, odmah moram da vam kažem da sasvim sigurno, neću biti objektivan.


Ipak, neću sakriti svoje razočarenje razvojem događaja, koji su doveli do odlaska jednog, možda i najbitnijeg člana ovog legendarnog sastava.


Još kao veoma mlad, nisam krio svoje interesovanje za različite muzičke žanrove. Većina mog društva nije bila toliko zainteresovana za popularnu muziku koliko i ja, istovremeno se povinujući trendovima koje su nametali razni tzv. producenti i vlasnici izdavačkih kuća, vođeni smislom zarade, a ne sopstvenih umetničkih (HA-HA!!!) uverenja.


Pošto sam sav novac, koji sam ikada imao, trošio samo za bioskop i ploče, gde je ovo drugo činilo neuporedivu većinu, dolazio sam u posed nekih izdanja, koja su drugima izgledala potpuno bizarno. Jenog lepog dana, na radiju sam čuo neku pesmu, toliko različitu od ostalih,  da sam odmah zapamtio i naziv sastava i ime pesme. Od onda, bio sam vođen opsesijom zvanom «nabaviti 5 minutes, nabaviti 5 minutes, nabaviti 5 minutes, nabaviti 5 minutes,...» koje mi je u glavi odzvanjalo kao mantra adolescentnog očaja. U celoj toj zbrci, shvatio sam da je moje društvo izrazilo svoje ogorčenje omotom albuma nekog, do tada, svima nepoznatog sastava.


Radilo se o drugom albumu The Stranglers, za koji se dugo tvrdilo da je prvi, sve zbog neverice da je neko u istoj kalendarskoj godini imao snage i volje da izda dva, No More Heroes. Na omotu albuma je bio posmrtni venac, u kojem je pisao naslov albuma, što je neopisivio odbijalo svakog ko bi pomislio da ga kupi.


Priznajem, ponekad se u meni budio inat, znatiželja i iskreno devijantan poriv da uradim nešto protiv svih pravila. Takva situacija je dovela do onog što bi nekao «sudbina», dok bi neko rekao «ama, pusti budalu», tj. kupovinom albuma. Tim potezom sam stekao etiketu «hej, evo onog pankera», iako je ni sa čim drugim nikada nisam zaslužio. Pomiren sa nastalom situacijom, stavio sam album na gramofon i pustio.


Ono što sam tamo zatekao, bilo je sve, osim 5 minutes. A to je bilo nešto veoma posebno.
Posle toga, ništa više nije bilo kao pre. Shvatio sam da je u muzici došlo do nepovratnog procesa, a Hugh Cornwell, J.J. Burnell, Dave Greenfield i Jet Black su u meni otkrili osobu spremnu za nešto, tada sasvim neočekivano, promenu.


The Stranglers su te, 1977., učinili nešto veoma posebno, osim izdavanja drugog albuma te godine, posle sada potpuno zaboravljenog Rattus Norvegicus. Tim prvim albumom, koji je Latin naziv za nosioca kuge i najgorih ljudskih i životinjskih osobina, pacova, tada još dečki, ponudili su svetu sve ono, čega se zvanično bojao i stidio. Nesigurnost, promiskuitet, voajerstvo, otrežnjenje, valjanje u sopstvenom smeću i ostale, tada sasvim strane termine.


Taj album, koji sam nabavio tek nekoliko godina kasnije, na sasvim misteriozan način je izgubila moja sestra. Ni dan danas nisam sasvim siguran, no, sada je to sve iza nas (nikada joj neću oprostiti) (jesam li ovo napisao ili samo pomislio?), napokon. Na njemu je bio njihov prvi, po nekima i najveći hit, pesma Peaches, u kojoj detaljno opisuju kako su na plaži gledali gomilu dojki, da ne kažemo ženskih sisa. Takav, sasvim čist, ničim izazvan i oslobođen seksualizam, svojstven ostrvljanima, prati ih do danas. Inače, kao mesto porekla sastava se danas navodi Guildford, Surrey, England. Praćeni gomilom golih devojaka na koncertima, imali su veliku popularnost, ko zna zašto, a protest zbog dugo potiskivane želje za iskazivanjem libida i seksualnog opredelenja, napokon je izbio svima pred oči.


Ono što mi je tada bilo upadljivo, to je veoma velika razlika između njih i ostalih punk sastava. Vremenom, shvatio sam da su momci samo pratili svoj razvojni put, koji je, nekako prirodno, vodio preko Rattus Norvegicus, sa No More Heroes do šokantnog i revolucionarnog Black & White iz 1978.


Ovaj album, koji ih je definitivno izbacio iz gomile, doneo je i najveći hit do tada, Nice’n’Sleazy. U pesmi je pevano o potrebi za ženskim seksualnim organom, izazavanim apstinencijom, iskazanom kroz ispovest Vikings (!?!?!?!?!?). Veoma  originalan pristup im je doneo svetsku slavu, koja se odnosila ne sve kontinente, osim America, Asia, Australia, Africa, Antartica i jednog dela Europe. Na moju ogromnu žalost, to se pokazalo tačnim. Kao tada već posvećen obožavalac njihovog dela i lika, očekivao sam svaki njihov sledeći korak kao Božije delo.


Momci su, međutim, zagazili preduboko. Naročito Hugh, koji je imao bliski susret prve vrste sa Heroin, o kojem je napisao pesmu izdatu na sledećem albumu, koju doduše nije otpevao. To je učinio J.J., a radi se o Don't Bring Harry, u kojoj opisuje svoju tešku zavisnost od ove droge. Osim toga, povezali su se sa određenim osobama, kojima su pomagali, vođeni željom da se svet oslobodi nuklearnog naoružanja. Ovaj plemeniti čin, potpomognut sa singlom Wizard Of Aus, jednim od onih sa sledećeg albuma, The Raven, iz 1979., doveo ih je na ivicu raspada. Zarada, koja je bila sasvim pristojna, delila se između njih i tih osoba. Već na ovom albumu, bila je jedna pesma, koja je nagoveštavala kataklizmu. Pripisivana sličnoj atmosferi kao na prethodnom albumu i raznolikosti tema, pesma Meninblack je opisivala Ljude u Crnom, koji su ovde od pamtiveka i koji su, u principu, krivi za ovo što nam se događa.


Kao produžetak ove pesme, dve godine kasnije nastao je album, a u međuvremenu, Hugh Cornwell  je izdao svoj prvi prvcijati solo album, Nosferatu iz 1979. U tome su mu svesrdno pomogli braća iz Devo, Mark & Bob Mothersbaugh kao i čuveni Ian Dury, bubnjar Robert Williams i producent Captian Beefheart. Momci su u Los Angeles snimili album, sa kojeg je najpoznatija pesma bila odlična obrada fantastičnog singla sastava Cream, White Room. Od onda, Hugh je imao neke više-manje poznatije solo projekte, no o tome nešto kasnije. Ni J.J. Burnell nije sedeo skrštenih ruku, izdao je album Euroman Cometh, svoje čedo, prvenac. Kako se prvi mačići u vodu bacaju, tako su i ova dva albuma ostala kao početnički pokušaji ove dvojice.


Promena stila na The Raven, koja je bila sasvim očigledna, njihovim obožavaocima je dala za pravo da ih svrstaju u avangardu. Elita New Wave, sa njima na čelu, nije više pevala o ovozemaljskim stvarima. Genetics, revolucija u Iran, Vikings, ponovo, navodili su iskrene obožavaoce da pomisle da je sledeći korak nešto sasvim posebno.


I bilo je.


The Gospel According To The Meninblack. Jevanđelje prema Ljudima u Crnom.


?


Ne mogu da vam opišem koliko sam se iznenadio pretencioznošću i detaljnošću opisivanja događaja koji su crkvu ispljuvali na sve moguće načine. Osim uvodne pesme, Walzinblack, koju je BBC stavio na uvodnu špicu svoje serije Floyd on Food, sve ostale su opisivale kako su vanzemaljci ovde još od pamtiveka i da su oni odgovorni za sve što nam se događalo i još uvek događa. Potpuno odsustvo Punk tema, praćeno naglašenom ispoliranom produkcijom, od The Stranglers, najkomercijalnijeg sastava generacije, napravilo je suprotno. Droga, gubitak dodira sa realnosti i prevara od strane borca protiv nuklearnog doba, gurnuli su ih u još jednu grešku, koja ih je mogla stajati karijere.


Turneja po U.S. of A., kojom su planirali vraćanje para i potvrdu vrhunskog umetničkog dostignuća, bila je pravi košmar. Komercijalni neuspeh je bio potpun, a kao šlag na tortu je bila krađa kompletne opreme.


Ovi događaji su nagnali njihove obožavaoce da pomisle da je ova priča završena. More sastava koji su sa njima počeli, već su se razišli i ja sam se nekako pomirio sa surovom realnošću i rekao sebi "šteta, baš su bili dobri". To je bilo pojačano Hugh petosedmičnim odlaskom u zatvor 1980., zbog posedovanja droge. Sve je izgledalo izgubljeno.


Kako sam pogrešio.


Momci su još jednom, kao na početku, izdali dva albuma u istoj godini. Te 1981. dali su nam nešto po čemu ćemo ih zauvek pamtiti.


Album La Folie, u prevodu Ludilo, načinjen prema pesmi Issei Sagawa, opisuje ljubavno ludilo, iako smo kasnije saznali da su momci, pritisnuti nemaštinom, namerno snimili komercijalni album. Bez obzira, naslovna pesma, kao i sada već legendarna Golden Brown, ponovo su ih izbacili u orbitu, i to sasvim zasluženo.


Kako im je isticao ugovor sa dotadašnjom diskografskom kućom, shvatili su da su promene neizbežne. Rezultat je bio da su prešli u Epic, dok je pređašnja kuća munjevito reagovala, izdavši odličnu kompilaciju, nazvanu The Collection 77-82.


1982. je bila pravo vreme za izdavanje novog albuma pod nazivom Feline. Snažan uticaj savremenika doneo je akustičnu gitaru i elektronske bubnjeve, koji su sastav definitivno isključili iz svega što je imalo ikakve veze sa Punk i svrstalo ih tamo gde su uvek i pripadali, u New Wave (Of British Rock). Predivne Midnight Summer Dream i The European Female su na momke prikazale u sasvim novom sveltu. Romantičnom, produkcijski sve savršenijem i na momente ponovo eksperimentalnom. Doduše, kod kuće je album naišao na loš prijem, dok je na ostatku kontinenta doživeo prave ovacije.


1983. su J.J. Burnell i Dave Greenfield izdali veoma interesantan album, nazvan Fire And Water, koj je sadržao muziku iz nikada prikazanog filma Vincent Coudanne, Ecoutez Vos Murs. Prava poslastica!


Sve je izgledalo savršeno, naročito kada je, krajem 1984., izašao nov album, Aural Sculpture. Sećam se, kao da je juče bilo. Kod nas je album izašao tek sredinom leta, a ja sam ga čekao i čekao i čekao, sve dok moj kum i ja nismo odlučili da odemo da glumimo mangupe na Lipom Plavom Jadranu. Sve je bilo spremno, jaaaako masno pile ispečeno, paradajz ugrejan, pivo ohlađeno, koferi spremni. U poslednjem trenutku sam shvatio da sam zaboravio još neki, neophodan deo prtljaga. Žurivši natrag, kući pa na voz, prolazio sam pored prodavnice ploča, gde je, upravo tog jutra, u izlogu osvanuo ovaj album. Jedva sam se zadržao na nogama, pretresao džepove i hitro kupio ploču. Kada sam stigao kući, prvo što sam uradio je bilo da pohitam u svoju sobu i preslušam album, no, tamo me je već čekao kum. «Nemamo vremena, kasnimo, pobeći će nam voz». Kao malo dete, kojem je neko upravo uzeo najželjeniju igračku na svetu, gledao sam u ploču na gramofonu, koja je ostala da me čeka dugih, predugih 14 dana.


Vredelo je.


Ice Queen, Skin Deep, Let Me Down Easy, No Mercy, North Winds. Kakva prva strana! Slušao sam je do iznemoglosti! Svet je bio prelep, sve je bilo kao u snu! Dve godine.


Onda je izašao jedan album, prilično idiličnog imena, Dreamtime. 1986. je dala momcima za pravo da iskoriste drevno verovanje Aboriginal naroda Australia, koji misle da postoje dve realnosti: ona koju nazivamo svakodnevicom i ona druga, realnija i kojom se definišu pravila ove prve, realnija od nje same, vreme sanjarenja. Divan razlog je dao jedan preterano komercijalan album, sa kojeg se posebno isticala pesma Always The Sun, dok je album stigao na veoma loše 16. mesto na top listi. Za to treba zahvaliti gomili kompilacija ostalih izvođača, koje su tada bile zvanično uvrštavane na top liste. Po današnjim merilima, album bi stigao na 5. mesto.


Posle toga, nastala je zloslutna pauza od čak 4 godine. Za to vreme je izdat još jedan živi album, sa kojeg je skinut singl, jedina studijska pesma, obrada hita sastava Kinks, All Day And All Of The Night, baš kako je bilo ime ovog albuma. Znate, kada sastav počne da obrađuje tuđe pesme, shvatite da nešto nije u redu. Istovremeno, Hugh Cornwell i J.J. Burnell su sa sastavom 1988. izdali ovaj album i ponovo dva solo albuma, Wolf i Un Jour Parfait. Daleko kompletniji i bolji, žao mi je, J.J., bio je Wolf. Već se tu naziralo da se nešto događa, daleko od očiju svih nas. Kao još jedan udarac, 1989. je formiran ad-hoc sastav, The Purple Helmets, gde su ponovo J.J. Burnell i Dave Greenfield pokazali da im nije dosta sviranja samo sa matičnim sastavom.


1990., stigao je album 10, označavajući njihov deseti studijski album. Iako su se na albumu nalazile dve pesme, koje su se daleko izdvajale od ostalih, Sweet Smell of Success i 96 Tears, ponovo obrada(!!!), ostale nisu bile na tom nivou. Cilj je bio da se napokon osvoji America. Tek 17. mesto na top listi singlova sa 96 Tears, 65. za Sweet Smell of Success i izostanak plasmana za najveću nadu, Man of the Earth, naterali su njihovu matičnu diskografsku kuću da otkaže odlazak na drugu stranu okeana.


To je bila kap koja je prelila čašu, a tada već žestoke svađe između Hugh i J.J. su se završile, jednom zauvek. Avgusta 1990., Hugh je zauvek napustio sastav.


Jedna era je završena, počela je druga. Sastav je dobio etiketu Stranglers MK II, što je označavalo promenu u postavi. Umesto Hugh, kao pevač je angažovan Paul Roberts, pevač pratećeg sastava i bivši pevač sastava City Boy, kao i gitarista John Ellis, koji je nastupao na koncertima kao prateći gitarista, a koji je ranije svirao u legendarnom Punk sastavu The Vibrators, kao i u malopre pomenutim The Purple Helmets. Momci su 1992. počeli iz početka, osnovali sopstvenu diskografsku kuću, Psycho, izdali album mračnog naziva Stranglers in the Night. Da znate, album nije bio tako loš kao što sam očekivao. Primetna je velika količina sveže krvi, a sva sličnost sa prethodnom postavom je nestala. Tek tada se videlo ko je u sastavu vukao na koju stranu. Mračne teme, kratke, žestoke pesme, bile su ono što je od onda krasilo ovaj sastav, sada pod J.J. vođstvom. Interesantno, no otkada je Hugh otišao, nije više bilo solo izleta članova sastava. Stvarno interesantno.


Iste godine, 1992., Hugh je izdao svoj sledeći, recimo solo album, CCW, skraćeno od Cornwell, Cook & West. Album je obilovao veoma sličnim zvukom, na kakav smo naišli na njegovom prethodnom albumu, doduše, nešto drugačiji, jer su na ploči sva trojica, on, Roger Cook i Andy West , u stvari, pevali svako svoje pesme. Najpoznatija pesma je bila Sweet Sister, pesma u kojoj se odlikuje skoro ceo kasniji opus: ljubavni jadi. Da, da, ko će sa muzičarem. Velike ljubavi i reputacija velikog zavodnika ostavile su neke prelepe pesme. Uz deo eksperimentalne muzike, o kojoj ćemo kasnije, njegov rad je dobio izuzetno dopadljive, a nikad komercijalne karakteristike.


Već sledeće. 1993., Hugh izdaje svoj sledeći album, sasvim sam. Radi se o odličnom Wired, na kojem je napokon pokazao koliko vredi. Album je izvrstan, kao i svi njegovi ostali, ali. Uvek postoji neko ali. Bez obzira na to što su sve pesme izvrsne, jedna bolja od druge, uvek bi na koncertima našao neko ko bi dovikivao «hej, pevaj nešto od Stranglers!», na šta bi on odgovarao «ako hoćeš da slušaš Stranglers, idi na njihov jebeni koncert». Gorčina koja je ostala po njihovom razlazu, traje do danas. Time su sve nade, svih nas koji ih obožavamo, jednostavno zauvek nestale. Ipak, ovih 11 pesama su Hugh dale nešto vremena, koje je iskoristio za koncerte i neke snimke, koje ćamo kasnije pominjati.


Tek 1995., znači pune 3 godine posle prethodnog albuma Stranglers, napokon je stigao sledeći, About Time, U prevodu je značio upravo to, Krajnje vreme, jer i bilo je krajnje vreme da se momci probude i naprave nešto slično. Prva pesma sa albuma, Golden Boy, nastavila je tradiciju žestokih, brzih pesama, na šta su, kao na sigurnu kartu, momci tipovali. Napokon je došao do izražaja glas Paul Roberts, koji je tek posle toliko vremena počeo da se oseća kao punopravan član sastava. Rezultat je bio zadovoljavajući, a to je bilo ono što je momcima trebalo.


1997. stiže sledeći album, Written in Red, koji se skoro nije razlikovao od prethodnog. Molim momke da mi oproste, no ako bi ste pustili oba albuma jedan za drugim, teško bi ste uočili neku razliku. Opšte je mišljenje da je ovo njihov najlošiji album, ikada. Ne želim da se deklarišem, ali, skoro da je tako. Naročito je mučno delovalo pojavljivanje još jedne obrade, pesme Summer In The City, jer, ako se sećate, prethodne loše vesti su bile vezane za obrađivanje tuđih pesama. Ovaj album je jedini u njihovoj karijeri koji nije ušao u top 40 najprodavanijih albuma, stigao je tek na 52. mesto, što dovoljno govori.


Te iste, 1997., Hugh izdaje još jedan fantastičan album, Guilty. Rađen u maniru najvećih majstora, lebdećom atmosferom i nekim od pesama koje treba posebno pomenuti, on je potpuno opravdao svoj odlazak iz sastava. Umetnički. Komercijalno, uvek je šantao. One Burning Desire, Snapper, Black Hair Black Eyes Black Suit, samo su neke od onih pesama koje su pokazale da je Hugh bio i ostao jedan od najvećih talenata cele generacije. Genijalno i fantastično.


Kao ptica Fenix, momci iz Stranglers su 1998. ponovo iznenadili sve, od prvog do poslednjeg i izdali jedan sasvim dobar album, Coup de Grace. Napokon je J.J. potpuno preuzeo kormilo, a rezultat je bio izvrstan, u odnosu na prethodni album, izuzetan napredak. Molim vas da shvatite, ovo više nije onaj sastav koji je bio do 1990., kada je Hugh počeo solo karijeru. Ko to ne shvati, ne treba da čita dalje. To, što uporedo pokušavam da prikažem šta je ko radio, posledica je mog uverenja da su niti njihovog delovanja povezane. Zauvek. Opet, kada kažem da Coup de Grace dobar album, to se ne odnosi na njihove ranije radove, to je ocena albuma kao jedinstvenog dela. Momci više nisu bili u mainstram, a to iziskuje dodatne napore zarađivanja od sve napornijih koncerata. Oni su trajali prilično, jer njihov sledeći zvanični studijski album je stigao tek 6 godina kasnije, 2004.


Za to vreme, 2000., Hugh izdaje svoj, po mom skromnom mišljenju, najbolji album, jednostavno nazvan HiFi. Napokon, jedan njegov album je došao u mainstram, a pesme Lay Back On Me Pal i Gingerbread Girl su dobile svoj timing na MTV. To ne kažem da bih digao cenu ovom precenjenom medijskom gigantu, već da bih naglasio da je Hugh napokon mogao da pređe sa druge strane okeana i zaradi koju crkavicu. «Kada ne bih svirao, jedino što bih mogao da radim je da vozim taksi», rekao je povodom opšte hajke na ukidanje site na kojima je bilo besplatno skidanje muzike. Da je došlo vreme naplate, svedoči i to da je za U.S. of A.  tržište izdao 2 nova albuma, Black Hair Black Eyes Black Suite i First Bus To Babylon, koji su u stvari bili ponovna izdanja njegova prethodna 2 albuma, sa po jednom pesmom više. Opravdano odsusutvo, zarađivanjem belih para za crne dane, začinio je izdavanjem još 2 nova izdanja, i to albuma, Footprints In The Desert, kolekciju neizdatih pesma snimljenih između 1990. i 1996. i izuzetno interesantan Sons Of Shiva. Ovaj album je konceptualan i snimljen je na stihove Sex W. Johnston, koje je pseudonim John W. Sexton, Irish pesnika, a koji nam Hugh predstavlja u pravom svetlu, lucidnog i otvorenog, do ivice razumnog, i natrag. Time je napokon stiglo puno zadovoljenje u komercijalnom smislu.


Nešto ranije, iste godine, 2004., momci iz Stranglers su izdali svoj ubedljivo najkomercijalniji album od 1990. i rastanka sa Hugh, Norfolk Coast. Od 1998.su izdali dva prilično neobična albuma, i to Clubbed To Death, izuzetno neobičnu remixed verziju nekih njihovih popularnih pesama, koju je načinio tehničar, Mike Bennett. Drugi, Laid B(l)ack, bio je pomodna Unplugged kolekcija nekih, takođe omiljenih pesama. Oba albuma su izdata 2002., a ono što su učinili sa Norfolk Coast, graniči se sa neverovatnim. U moru favorizovanih klinaca i mamuta, koji nikako da izumru, koji se neprestano vrte po MTV i sličnim klonovskim stanicama, momci su sa singlom Big Thing Coming isprašili do 31. mesta top liste. Kome se čini da to nije neki uspeh, treba reći da se ovako nešto ne događa svaki dan. Ovako neobična situacija, velikim delom je zasluga novog gitariste i povremenog pevača, Baz Warne, koji je u sastav stigao 2000., kada je nastupio odlazak John Ellis, koji je ipak ostavio dubok trag u MK II. Ovaj i ovakav sastav, Stranglers MK III, je sa ovim albumom dobio nezamislivo dobre kritike, koje su ih ponovo izbacile prilično visoko, skoro u samu žižu interesovanja.


To se, nažalost, nije dogodilo sa sledećim Hugh ostvarenjem, albumom Beyond Elysian Fields. I ovaj album je izdat 2004., no, od njega se Hugh nije najeo hleba. Ni kritika ni publika se nisu posebno oduševili ovim delom, a on je ponovo morao put pod noge, da na koncertima pokuša da se izvadi, posle sasvim neočekivanog komercijalnog fijaska. Da budem sasvim iskren, nikada nisam preslušao ceo album, samo sam slušao snimke svih pesama sa koncerata i ono što sam čuo mi zvuči sasvim dobro, sa jednim jedinim nedostatkom: nema pesme koja bi povukla ceo album, takozvane hit pesme, komercijalnog magareta. Privatna poruka, bez ljutnje: kako sam godinama skupljao razne pesme ovog autora, od kojih je mogao napraviti makar još dva genijalna studijska albuma, mogu slobodno da mu kažem: mogao si da uzmeš makar jednu od njih i da je za ovakvu potrebu preradiš, ili ne, pa da se sa njom album dooobro proda. Stone Free, One in a Million, Facts And Figures, Blue Note, sve su ovo pesme kojih se ne bi postideo niko, ni mamuti ni klinci, a Hugh ih je verovatno zaboravio, zauvek. Osim toga, stvaralački ponos ne dozvoljava nikom da se služi ovakvim stvarima.


Ni poslednji studijski album iz momaka iz sastava, 2006., Suite XVI, (čita se Sweet 16), nije bolje prošao. Album je stigao tek na 89. mesto top liste po prodaji albuma, a pesma Spectre of Love je stigla na skromno 57. mesto po prodaji singlova. Dotadašnji pevač, Paul Roberts, napustio je sastav, posle punih 15 godina, čime je Baz Warne dobio ulogu glavnog pevača, doduše podeljenih dužnosti sa J.J.. Iako je izdavanje albuma bilo praćeno nezapamćenom turnejom, očekivan uspeh je izostao. Da budem iskren, album je sasvim dobar, no izgleda da se kod momaka ponavlja stalno jedna te ista greška: posle svakog dobrog albuma ne ostave dovoljno prostora i za koncerte i za spremanje materijala za sledeći album. Ne mogu ih kriviti, težak je to život, stalna putovanja, preko 30 godina na sceni, a još uvek praše kao da su juče počeli!


Da završimo sa najnovijim Hugh izdanjem, albumom Hoover Dam. Ohrabren potezima sastava Radiohead i Nine Inch Nails, i on je odlučio da svoj novi album stavi na slobodan download na internet, a kupci će sami odlučivati da li će i koliko platiti za ovaj, ako mene pitate, izuzetno hrabar čin. Uz sve to, učinio je još jedan neobičan korak. Uz ovaj album, izdao je i film, Blueprint, koji je prikazivan po celoj UK, a na kojem je prikazano snimanje albuma. «Posle nekoliko sedmica snimanja, na samom kraju smo uključili kameru i osdvirali sve pesme sa albuma, neke bez ponavljanja, a to je sve na kraju stiglo do onih koji odlučuju o takvim stvarima i, dopalo im se! Želeli smo da snimimo nešto što se neće pogledati samo jednom i baciti u smeće, film je zbilja interesantan», a oni koji budu imali prilike da ga pogledaju, neka mi pošalju svoje utiske. Na albumu se oseća veoma snažan uticaj Dylan, a za one koji ne znaju, Hugh je 2005. učestvovao na albumu časopisa Mojo, na kojem su obrade pesama upravo Bob Dylan. Tu je zbilja fenomenalno obradio Stuck Inside Of Mobile With The Memphis Blues Again. Da li ovo, kao i naziv albuma, označava njegovo definitivno opredelenje ka tržištu U.S. of A., ostaje da se vidi. Hoover Dam je naziv nekada najveće brane na svetu, koja se nalazi na granici između U.S. država Arizona i Nevada, a veličina je ono što je bitno, barem preko bare. U slučaju najnovijeg dela našeg junaka, oseća se još uvek snažna crta melodičnosti, koja ga je oduvek krasila, ovog puta umotana u grubu ponjavu, sasvim svesno, skoro prenaglašeno. Time je umetnički Hugh iskoračio korak dalje, a nam ostavio da u tih 10 pesama potražimo svoj način uživanja. Barem mu se ne može zameriti da se ponavlja.


Sve u svemu, momci su svojim delovanjem ostavili trag, nekima dubok, nekima ne. Meni lično, ono što su radili i što još uvek rade, predstavlja nešto što treba poštovati i ceniti, jer preko 30 godina ostati u ovakvoj vrsti posla, sa ovakvim pozicijama kakve su danas, redak je uspeh. Ono što nam ostaje je da se nadamo da će, bez obzira na razloge, još dugo moći da nas daruju novim pesmama, uvek nas podsećajući na one kojima se i danas radujemo.

 




ExYu prognoza



design&hosting by Computersky