slika
Omoti popularnih muzičkih  albuma iz sedamdesetih godina 20. veka

Funk/soul

Prosto sam utrnuo od same pomisli da smem nešto da pišem o takvim žanrovima kao što su Funk/Soul. Takva složenost i obim, takvi asovi, takva muzika! Unapred se izvinjavam svima koji ovom tekstu budu našli mane, no morao sam da vam predstavim i F/S.

Retko koji žanr popularne muzike je imao takvu popularnost kao ova dva, neraskidivo vezana. Jedva primetna linija koja ih ipak razdvaja vremenom je bledele i danas mogu da je prepoznaju samo pravi znalci.



Soul je od svojih komercijalnih početaka, koje ćemo preskočiti i početi od '50, imao veoma veliku i zahvalnu publiku. Kao i mnogi žanrovi koji su potekli iz naroda, i Soul je u početku opisivao težak život i nedaće koje su se dešavale crncima, iz čijih koliba na jugu zemlje je sve poteklo. Ovaj žanr se nekako izdvojo iz Blues, krenuvši iz matice kao «materijalni» deo, tj. onaj koji nije pevao o duši i religiji, već o zemaljskoj ljubavi i zemaljskim teškoćama. Znam, sada ćete pomisliti kako sam sve skratio i pojednostavio, no, ovo nije mesto na kojem će se objašnjavati istorija popularne muzike, već samo njen deo i to onaj koji ovaj site i obrađuje.

U jednoj dekadi ranije, Soul je preuzeo ulogu favorita na top listama popularne muzike i nije mu bilo premca. Ni Elvis, ni British Invasion, u kojima su glavni bili The Beatles i The Rolling Stones, nisu mogli da se ravnopravno nose sa onim čemu prisustuvjemo i danas, kao, «naivno» predstavljenim Soft Soul. Ako neko zna da mi objasni razliku između njega i onog koji nije soft, neka mi kaže. To je u stvari samo najkomercijalnija forma Soul, kojom se danas svakodnevno zatrpava publika širom sveta, a poplavu najrazličitijih podžanrova danas gledamo kao nešto svakodnevno i uobičajeno.

Kao najpoznatiji i prvi među najboljima je ostao, sasvim sigurno najbolji, James Brown. Šta još reći o ovom neponovljivom izvođaču, koji je u dekadu '70 ušao kao legenda. Da je nekoliko puta osuđivan i zatvaran, da je imao tetovažu umesto obrva, da nikada, ni sa jednom pesmom nije stigao na vrh ni jedne top liste? Retko kvalitetan izvođač, koji je se '70 borio da ostane u vrhu, što mu nije uspelo u potpunosti. Potisnut izvođačima koji su počeli takođe u prethodnoj dekadi, vratio se u vrh tek 1980., kada je dobio ulogu i jednu pesmu u legendarnom filmu The Blues Brothers. U tom filmu smo videli još jednu legendu, apsolutno genijalnog Ray Charles, koji je sa Porgy &Besse stvorio nešto, jednostavno magično.

Oni koji su ih nasledili, nisu bili ni malo lošiji. Marvin Gaye, Stevie Wonder, Michael Jackson. Šta mislite, koji je najbolji? Na ovo trik pitanje ne pokušavajte da odgovorite, svi su oni najbolji, na svoj način.

Kao prvi među jednakima, možda zato što je najstariji, možda zato što je prvi po abecednom redu, a možda zato što ga umetnički najviše cene, Marvin Gaye je bio i ostao sinonim umetnika i intelektualca. Samo on i Stevie su imali tu privilegiju da sami sebi budu gazde u jednoj tada neverovatno moćnoj tvorevini, kakva je tada bila izdavačka kuća Motown Tamla Records. To znači da su smeli sami da biraju, aranžiraju i izvode svoje pesme. To je tada bilo nezapamćeno, a ni danas izvođači ne prolaze puno bolje. Za to vreme, Marvin je napravio neke od najlepših i najkvalitetnijih pesama cele dekade, koje je u godinama koje su sledile obradilo stotine izvođača. Na žalost, prerano je otišao i postao legenda.

Sledeći po starosti je naprosto fenomenalni Stevie Wonder, osoba koja je, iako hendikepirana, ko to nije znao, Stevie je slep, svima pokazala da za genijalnost ne postoje prepreke. Često optuživan da mu pesme nisu pevljive, Stevie je stvarao iz srca, a ono što je odatle dolazilo, kao da je bilo van vremena i svega oko nas. Iako je postojala mogućnost da se putem hirurškog zahvata Stevie vrati vid, on ju je odbio, rekavši da se plaši mogućeg razočarenja u ono što bi mogao da vidi.

Sasvim sam siguran da bi se veoma razočarao u Michael Jackson, poslednjeg od velike trojice, koji je upropastio sve što se upropastiti moglo. Bez sumnje, izuzetan zabavljač, kakav se rađa jednom u nekoliko vekova, nije izdržao teret slave Postao je ekscentrik i, blago rečeno, poremećena osoba. Čak su i njegova rođena braća, sa kojima je počeo u sastavu Jackson 5, od njega davno digla ruke, optužujući ga da je još kao mlad, rešio da jednog dana postane popularniji od Elvis. Ostavivši braću na cedilu, zabranivši im da izvode njihove pesme bez njega, započeo je seriju hirurških intervencija, kojom je od crnca postao belac. Pravdanjem da je to posledica retkog poremećaja, izazivao je podsmehe i osude, a njegovo povezivanje sa pedofilijom, povlačenje po sudovima i otvorena veza sa izuzetno uticajnom scientology, u stvari show-business sektom, dokrajčilo je nade njegovih obožavalaca, koji su tek posle prave gomile neoborivih dokaza shvatili da povratka nema i da je idila završena. Šteta.

Iz Soul je, prvo kao podžanr, na zahtev oduševljene publike, stigao Funk. Puno živahniji ritam, koji je publika oberučke prihvatila, od samog početka je bio upućen na seksualne aluzije. Sam naziv, koji neodoljivo podseća na Engleski izraz za seks, prosto je terao na masovno skakanje i uvijanje na plesnim podijumima, terajući prisutne na stvaranje gomile znojavih, vrelih tela. U takvom okruženju, u iskušenje bi pali i monasi iz Shao-Lin, a jedan od onih koji je stvarao takvu atmosferu svakako je bio George Clinton, koji je uz Bootsy Collins i Parliament Funkadelic dao domaći svima koji su ikada pomislili da mogu da se Funk svira industrijski. Kako su to neki shvatili, pokušali su da industrijalizaciju podvedu pod disco. Ovaj pomodni štos je trajao neko vreme, a Funk su ostali da sviraju stari majstori: Isaac Hayes, Barry White, The Spinners, Aretha Franklin, Al Green, Bill Withers, Al Jareau i ostali.

Ova dva podžanra, Funk i Soul, definitivno su promenila lice popularne muzike. Srce i duša, jedino je ispravno upoređenje.


Funk/soul radio stanice:
The Classic Soul Network


ExYu prognoza



design&hosting by Computersky