slika
Omoti popularnih muzičkih  albuma iz sedamdesetih godina 20. veka

Country

Sasvim autohton i izuzetno isključiv, nežan i melanholičan, samo kao takav je stigao tu gde je danas.

Nekada poznat kao Hillbilly, početkom dekade 70’ preimenovan u Country & Western, ovaj žanr je bio kamen temeljac muzičkog obrazovanja najširih narodnih masa širom U.S. of A. Pošto je ova nastanak ove velike zemlje najuže povezan sa svima nam poznatim doživljajima cowboys i indians, u pauzama između skalpiranja, borbe sa medvedima i deranja dabrova, momci sa šeširima sa širokim obodom su voleli da okupljeni uz vatru, uz usnu harmoniku i gitaru pevaju o svojoj dragoj, vernom riđanu i sličnim setnim stvarima. Kako su zvečarke izuzetno muzikalne, čegrtanjem su im se pridruživale u dugim hladnim noćima, dok su kojoti zavijali na pun mesec. Ovakvi stereotipovi, verovali ili ne, još uvek su izuzetno snažni i skoro sa neskrivenim ponosom i dalje pokušavaju da stalnim potvrđivanjem autentičnosti naprave od naseljavanja, istoriju North America.



Međutim, upravo u 70', došlo je do prvog pravog preokreta, prave male revolucije u ovom žanru. John Wayne i njemu slični su gubili na značaju, a učtivi, uredno ošišani, obrijani i ispegani cowboys su počeli da ustupaju mesto vulgarnim, prljavim, pocepanim, grubim i nakaznim, što je rezultat mešanja, naravno, Hollywood, u formiranje nove svesti javnog mnenja.

Sasvim iznenada, svi su postali svesni istrebljenja indians, svireposti koja ju je pratila, a to se itekako osetilo i na muzičkoj sceni.

Druga izuzetno uticajna stvar je bio početak komercijalizacije muzičke scene, na koju su velikim koracima stupili neki novi klinci.

I treća, no ne i najmanje uticajna stvar, bilo je uvođenje električnih instrumenata. Zamislite sledeću situaciju: publika sedi ispred TV-ekrana, naviknuta na Good Ole Boys, u prevodu dobre stare momke, koji u scenografiji sutona, na ivici korala pevaju svojoj dragoj, kada, sasvim iznenada, stižu neki klinci. Na užas svih prisutnih, deca drže električne gitare i sa dugim kosama, poprilično neobrijani, čine pravo svetogrđe, pevajući neke brze pesme, u kojima se polako ali sigurno naziru aluzije na seks, brzu vožnju kolima i odlazak u grad.

Tako nešto ne bi nikada pevao Elvis, osim kada je morao da odradi franšizu zvanu Viva Las Vegas!, no svi su mu oprostili.

Izvorište ove muzike, duboko u Appalachian Mountains U.S. of A., koje je od Starog sveta preuzelo instrumente kao što su The Irish fiddle, violina, The German dulcimer, vrsta ležeće gitare, The Italian mandolin, mandolina, The Spanish guitar, gitara i The African banjo, bendžo, ustupilo je mesto električnoj gitari, bubnjevima i Outlaw Country i Country Rock. Nashville nije više bio centar sveta, svi su počeli da se vraćaju prirodi, korenima, i sličnim pomodnim hirovima svetskih trendsetter, što je navelo sve da stave prst na čelo.

Waylon Jennings, Willie Nelson, Johnny Cash, Hank Williams, Kris Kristofersson i ostali stari majstori, shvatili su da sastavi kao što su The Eagles, Poco, Ozark Mountain Daredevils i izvođači kao Glen Campbell, John Denver, Olivia Newton-John i Anne Murray imaju puno toga da kažu. Polako ali sigurno, stvarao se nov podžanr, sa zvučnim imenom, Countrypolitan.

Vremenom, polako se odvajalo žito od kukolja i stvari su počele da se vraćaju na svoje mesto, sve do samog kraja dekade, kada je ponovo sve krenulo iz početka. Po uzoru na film Saturday Night Fever, koj je promovisao disco, snimljen je film Urban Cowboy, a da bi sličnost bila još veća, angažovan je isti glavni glumac, John Travolta, glavom i bradom. Narod je potpuno poludeo, a gradske ulice su bile preplavljene cowboys šeširima i novim modnim ludilom po barovima, električnim rodeo. Tačka na i je stavljena puno kasnije, a da vam iskreno kažem, meni se Country u ovoj dekadi baš sviđa.

Mnogi se slažu da najlepše balade prave heavy-metal rokeri.

Ne zamerite mi, slažem se skoro sasvim, no, ako priđete sasvim otvorenog srca i uma pesmama Willie Nelson, složićete se da i nad popom ima pop.

Predivna muzika, predivni aranžmani i odlični izvođači, u inostranstvu su svoju prednost domaćeg terena gubili rapidno, opštim gnušanjem protiv naturanja pratećih American Way of Life, kao univerzalnih vrednosti. Puno je lakše verovati crncu, recimo Michael Jackson, nego John Denver. Zašto? Ne znam, možda je lakše verovati onom čiji su preci potlačivani od onih koji su to činili. Znam da je ovo još jedan stereotip, no ljudi su robovi navika i šablona koji se godinama talože u podsvesti.

Stvarno, zašto neko ne bi verovao dokazanom pedofilu, osobi koja je braći uskratila pravo na izvođenje zajedničkih pesama, koja se podvrgla neshvatljivom tretmanu izbeljivanja kože, a ostalom da ne pričamo, a pod sumnju bi stavio sve što uradi veliki filantrop, dobrotvor, donator, humanista, onaj koji afirmativno promoviše upravo ono čima se U.S. of A. uvek diči?

Jao, što bi meni dobro došao jedan doooooobar promoter!




ExYu prognoza



design&hosting by Computersky