slika
Omoti popularnih muzičkih  albuma iz sedamdesetih godina 20. veka

Punk


Punk? Šta to beše?

Kako se sada osećam matoro, samo kad se setim tog doba kada se ovaj izraz pojavio.

Današnja deca nemaju pojma o tome šta je to, niti imaju priliku da slušaju pesme koje su tada imale tu etiketu, a najmanje od svega, ne znaju šta je to uopšte bilo.

Sve je počelo kada je nekoliko očajnika napokon reklo «Dosta»!

ÄŒemu?

Uglavnom, svemu.

U muzici im je dosta bilo pesama o svemiru, epskim temama, ljigavim ljubavnim baladama i, naravno, disco.

Da je i socijalni trenutak bio pogodan, bio je.

Da krenemo iz početka.



Da li ste ikada gledali film «Gluvarenje», «Cruisin’», još jedan od bisera fenomenalnog Al Pacino? Njemu upućujem pozdrav na Florida preko kuminog sina, a da podsetim one koji su gledali, a onima koji ne znaju, Al je u njemu glumio policajca na tajnom zadatku, koji traži serijskog ubicu homoseksualaca. Muzika iz filma, koju možete naći i na soundtrack CD na Amazon, CD Universe, mp3.com, ili nekom četvrtom mestu, sačinjena je isključivo od pesama koje su izvodili sastavi koji su nastupali u filmu. Klubovi u kojima su se sastajale osobe homoseksualnih skolonosti bile su mesta u kojima je živeo svet za sebe, koji je živeo sa svojim pravilima, oblačenjem, pa i muzikom. Tada se ta muzika nazivala “hardcore”, a pesme su trajale do 2 minuta. Teme su bile vrlo prozaične, recimo, problemi sa drogama, pićem, nezaposlenost, erekcijom, trudnoćom, i sve u tom stilu. Apsolutno odudaranje od svega tada pristunog u popularnoj kulturi, nije im davalo priliku da se njihov glas tako lako čuje. Ipak, uticaj na, pre svega, omladinu, nije izostao, tako da su neki Rock’n’Roll sastavi, pre svega Ramones, postali nešto o čemu se priča. Sve ovo je shvatio jedan od gurua popularne kulture, Malcolm McLaren, koji je video priliku da sve ovo prenese u rodnu UK. Po njegovim rečima, od tadašnjih nekoliko miliona nezaposlenih, čak 60% njih je imalo 18 godina. Tako plodno tle za pokazivanje nezadovoljstva lako je prihvatilo ideju Punk i dalo joj pravu socijalnu dimenziju, čime je ovaj način iskazivanja nezadovoljstva dobio karakteristike pokreta. Za one koji to još nisu znali, Punk u prevodu znači «propalica», a možete misliti kakvo je nezadovoljstvo postojalo kada su mladi sami sebe nazivali takvim imenom. Frizeri su imali pune ruke posla, kose su se skraćivale na tada najneverovatnije dužine, oblike i farbale u čitav spektar postojećih boja, kupovale pocepane kožne jakne, cepale farmerice, šminkali i mladići i devojke, a odlazak na koncerte postajao pitanje solidarnosti. Anarhija je postala svetska tema broj jedan, usvojen je zvaničan simbol pokreta, slovo A u krugu, a pevalo se o British fascist kraljici. Sada više nije tajna da je Malcolm iskoristio gužvu i napravio prvi Punk boy band, Sex Pistols, koji je poneo barjak pomodnosti i svima poručio, u direktnom TV prenosu da se nose. Stari štos sa šokiranjem, upalio je od prve, tako da je ono malo pravih Punk sastava shvatilo da je nečastivi odneo šalu, čime je sve završilo pre nego što je i počelo. Opravdani bunt omladine ponovo je iskorišćen u čisto komercijalne svrhe, a Joe Strummer, gitarista i pevač sastav The Clash, po potpisivanju prvog ugovora o izdavanju ploče, jednostavno je izjavio: Punk is dead.

Time su pare počele da se vrte, a posle nekog vremena pocepane pantalone počeli da kroje i najpoznatiji modni dizajneri. Droga i alkohol nisu nikada bili strani u celom pokretu, a najpoznatija žrtva je svakako čuveni Sid Vicious, kojem je smrtonosnu dozu, ko zna koju te noći, kupila majka. Ni ostali nisu ostali nezapaženi, tako da su članovi mog omiljenog sastava, The Stranglers, u Nice, France, uhvaćeni sa rukama u vreći, a sada već bivši pevač sastava, genijalni, jedan i jedini, Hugh Cornwell, zbog toga odgulio neko vreme iza rešetaka.

Uporedo sa Punk, puno novih sastava, koji su svirali pop i rock, jedino zbog vremenske podudarnosti, dobro, de, i zbog zarade, svrstani su u neki imaginarni New Wave, koji su sačinjavali takođe boy band, da ne kažemo mali mamini Punks. Time se oštrica otupela, sve ponovo okrenulo ka ljubavnim jadima, a sada već bivši prvoborci sasvim okrenuli zarađivanju belih para za crne dane, i, pogodili ste, krenuli na drugu stranu okeana. Time je bila stavljena tačka na i, a naši junaci su prestali da budu pljuvani na koncertima, kao u rodnoj UK, a pre svega zbog udaljenosti bine od publike. Naravno, u međuvremenu su i Ramones došli na svoje, a po prošlogodišnjoj anketi na Internet, oni su po značaju u popularnoj muzici, svrstani na drugo mesto, odmah iza The Beatles, čime je rečeno i više nego dosta. 1980., poslednja godina dekade (za one koji su zaboravili, broji se od 1 do 10, ne do9, a i odbrojavanje kreće od 10 i ide do 0), donela je rasplet. Sex Pistols su već odavno postali deo istorije, The Clash su izdali sve samo ne Punk album, čak trostruki i preskupi The Sandinist, a The Stranglers krenuli na izuzetno neuspešnu turneju po U.S.A., posle albuma koji je bio skoro otvorena kritika savremenog Christianity, The Gospel According To The Meninblack, u kojem su povezali nastajanje čovečanstva sa pojavom «Ljudi u crnom», koji su krivi za sve, čak i za krađu njihove opreme, kojim je turneja završena.

Pošto su ideje postale roba, kraj ove priče je logičan. Tek šačica sastava je ostala verna ideji, postavši karikatura onog za čega se zalažu. Ko je spomenuo The Rolling Stones? Ovakve šale se danas mogu smatrati neprimerenim, no, muzika je business, a ko to ne shvati na vreme, neće kupiti stan u prestižnom delu London Chelsea, Belgravia. Je li tako, Malcolm? A ko su mu tamo susedi? Baš oni i onakvi zbog kojih su Punk sastavi postali popularni kritikujući ih: Margaret Thatcher, Roman Abramovich, Bryan Ferry, Roger Moore itd.

Uticaj na svakodnevni život je postao marginalan, a muzički, ipak, iako sklon raspravi, definitivan. Ideja je ostala, tako da su neki novi klinci uzeli ploče sa tavana i postali Nirvana, Pearl Jam, R.E.M., Manic Street Preachers, Green Day i ostali.

Znam, postojali su i neki drugi sastavi, manje-više značajni, a samo neki od njih su, da se ostali ne naljute, The Vibrators, The Damned, Rezillos, The Cramps, The Buzzcocks, itd.

Posle svega, ostao je samo grafit koji nas podseća na to da još uvek ima onih koji shvataju da je jednom postojala jedna ideja, koja je iskreno okupila sve «propalice» oko sebe:

PUNK’S NOT DEAD




ExYu prognoza



design&hosting by Computersky