slika
Omoti popularnih muzičkih  albuma iz sedamdesetih godina 20. veka

Jazz

Jazz, jazz, kako da objasnim deci, Å¡ta je to,...

Dobro, deco, skupite se ovamo. Da li ste nekada čuli za The Beatles,  The Rolling Stones, Madonna, Justin Timberlake? Jeste? E, to uopšte ne liči na Jazz! Da li je sada jasno? Nije. Ček, ček,...Evo ovako: da li ste nekada radili nešto što je u vama izazvalo osećaje, koje niste mogli opisati rečima? Niste?

Uf, ovo neće biti lako.

A da li ste nekada, ikada, bilo kada, juče, pre dva dana, hteli svima da pokažete kako je lepo kada svirate neki instrument? Jeste? E, imamo odakle da počnemo. A da li ste, isto tako, hteli da pokažete da ste jači od tog instrumenta? Jeste? E, i to je dobro. A da li ste nekada naterali instrument da plače, da se smeje, da peva, igra, gori u vašim rukama, da vam ispada, da ga volite i mrzite istovremeno? Ti? Još neko? I ti? Dobro. A da li je još neko poželeo da to sve radi bez ikakvog reda i pravila, istovremeno sa još jednim, dvoje ili više njih? Jeste! Odlično!

A da li ste to pokušali da uradite, isto kao na koncertu, samo bez dirigenta i sa notama tako prepravljenim, da ih samo vi možete odsvirati?

I da li je sve zvučalo lepo i skladno? I jeste i nije?

Pa, blizu ste, samo još jedna stvar.

A da li vam se svidelo?

Da, da, nije lako objasniti nekom ko nikada nije slušao jazz šta je to.

Naročito nije lako objasniti šta se dogodilo sa njim te dekade '70.

Louis Armstrong, Ella Fitzgerald, Duke Ellington, Stan Getz, Oscar Peterson, heroji koji su ostavile neizbrisiv trag u istoriji popularne muzike, napokon su se umorili. Kako i ne bi, jer, ono što su oni uradili, jedinstveno je i postalo je pravo zaveštanje celom svetu.

Zato, u toj dekadi, stigle su neke, do tada malo poznate, svežije snage.

Niko od sledećih nije počeo u ovoj dekadi, no u njoj su stekli pravu afirmaciju i svetsku slavu:
Herb Alpert, Chuck Magnione, Miles Davis, Herbie Hancock, Joe Zavinul i Weather Report, Chick Korea, Grover Washington Jr., George Benson, Stephane Grappelli, postali su prave pravcijate međunarodne muzičke zvezde. Možda nisu nikada dostigle takav sjaj kao njihovi prethodnici, no, sasvim sigurno, učinili su nešto veoma vredno, raširili su glas o ovom žanru kao muzici koja je bila i ostala nešto u čemu mogu da uživaju najšire narodne mase. Neko može da kaže «a kakav je to uspeh, svirati za groš?». E, pa jeste. Najteže je svirati nekom ko se u tu muziku ne razume, privoleti ga i obrazovati, prosto naterati da kaže i sebi i drugima «hej, pa ovo nije tako loše!» A zašto? Jer ta muzika to zaslužuje.

Sada ću sa zadovoljstvom citirati svog uvaženog kolegu, g-dina Ševića, koji mi je odavno objasnio da «znoj bez krvi i suza nije ama baš nikakvo dostignuće i da tako može da se umori svako ko bi preneo 5 tona mrkog uglja». Sa ovakvom konstatacijom se potpuno slažem, no, i kroz kvantitet dolazi i kvalitet.

Za nekog nikad, recimo za mene. Otvoreno priznajem da sam uvek rado slušao, nikada svirao ovakvu muziku. Svestan svojih ograničenja, poželim da je bilo više njih sličnog stava, upravo zbog tog nošenja uglja.

Ipak, tokom ove dekade, upravo kao posledica rada te nove generacije, polako je prestalo sa komentarima tipa «kada će ovaj početi da peva», «zašto ova pesma toliko traje», «ništa ne razumem, kada ćemo kući» i manje-više zlurade opaske sličnog, posprdnog tona.

Veoma interesantno, i pored svoje teškoće u komunikaciji sa publikom, jazz je ipak žanr koji sve osvaja podjednako, na svim meridijanima, od Brazil do Czech, od Poland do Cuba, u Ex Yugoslavia i Italy.

Postao je muzika koja se veoma rado sluša, a industrijalizacija je, kao retko kojem žanru, ovom donela ipak i nešto dobro. Zasluženu zaradu.

Doduše, bilo je onih koji su podlegli izazovu još bržeg bogaćenja, kao recimo Kool & The Gang, čiji su prvih par albuma bili nešto što bi svaki ljubitelj jazz poželeo da poseduje u svojoj kolekciji. Nasuprot njima, sastav Chicago je učinio nešto teško zamislivo, polako napuštajući komercijalne vode, i iz albuma u album vraćajući se svojim počecima, jazz.

Ne kažem, bilo je i loših primera.

Nastale su novogovorne složenice tipa jazz-rock, fusion-jazz i ostale kovanice promućurnih menadžera, spremnih da pokažu gde treba da se istovari ugalj. Iako je to sve bilo kratkog daha, nije delovalo dobro. Imperativ isplativosti naterao je neke na suze, bez krvi, sa dosta znoja. Ugalj je bio prenešen.

Još uvek postoje neke ploče koje bi trebalo da napokon uramim ili isprskam zlatnim auto-lakom, čisto da se podsetim na to da za sve postoje granice i da treba znati ceniti pravi kvalitet.

Kako zašto?

Zato što je to muzika koja se ne sluša ušima, već srcem.

Ko to ne shvata, šaljem mu ploču mog omiljenog gitariste, Stanley Jordan.

Stan, don't play it again. Play it like JAZZ!!!


City Sounds Radio

  128k
Winamp
WMA
Real

 WDNA Serious Jazz

Windows Media Player

Jazz 88 - WBGO.org

Winamp
WMA
Real



ExYu prognoza



design&hosting by Computersky