slika
Omoti popularnih muzičkih  albuma iz sedamdesetih godina 20. veka

Blues

Po mojem skromnom mišljenju, ovo je, uz Funk/Soul, ubedljivo najkvalitetniji žanr.

Po takođe mom skromnom mišljenju, u ovoj dekadi, ovaj žanr je i komercijalno i umetnički doživeo pravu propast.

Koliko je nosio celu prethodnu dekadu, '60, napokon se prepoznao u komercijalnom smislu, stekao Å¡iroku publiku, dobio prvu generaciju belih gitarista, toliko je sve to palo u vodu industrijalizacijom popularne muzike.

Znam, sada svi mislite «ala ga ovaj davi sa tom komercijalizacijom», no, baš u tome je stvar kod Blues, on ne trpi kompromise, prevare i laži. Kao takav, jedino je on umeo da nečastivom kaže NE, na onoj raskrsnici, na kojoj svako prodaje dušu za malo slave i pregršt zlatnika.

A taj, koji kupuje sve što se kupiti može, silno je želeo dušu makar jednog blues izvođača.

Dobio ju je, i to ne samo jednu.

Å ta mislite, Å¡ta je glavni razlog odlaska u pakao?

Ne onog, koji je Dante Alighieri opisao i koji svi zamišljamo kao mesto neverovatne vrućine, puno sumpora i demona koji muče pale duše do kraja sveta, svaki dan, opet i opet i opet. "Lasciate ogne speranza, voi ch'intrate!", "Napustite nadu, vi koji ovde ulazite", opisao je, tako verno, u The Divine Comedy, koja je bila sve, samo ne komedija. 

Onog pakla, koji je u svačijoj glavi i koji ne da mira ni sna, stavljajući dušu pravo na nevidljivi plamen najnižih nagona, lišenih smisla za preživljavanjem.

Da, reč je o drogi.

Šta je važnije od vode, hrane, ljubavi, dece, novca, moći, zdravlja, svega što nam čini život punim i korisnim?

Sada mene pitaju narkomani «o čemu ovaj priča?», kao da ne znam o čemu razmišljaju.

O još jednom blues.

Šta mislite, koliko je života odneo beli labud, beli konj, vruć udarac, koliko je života i karijera upropašteno zbog ove pošasti?

Previše, a što se tiče R’n’B, toliko, koliko se ne može ni opisati.

Ovaj žanr je poslednji put, pre ponovnog izbacivanja u komercijalne vode, krajem dekade '80, bio predstavljen u najboljem svetlu na legendarnom Woodstock, '69. Sve posle toga je krenulo nizbrdo, a LSD, Acid i ostale lako dostupne droge, bukvalno su preplavile U.S. of A. Blues se počeo gubiti i stapati sa bezdimenzionalnim i hipnotičko-halucinativnim stanjima, čija predstavljanja su odbijala prosečnog slušaoca, željnog standardnih blues kreacija.

Na svu sreću, ono što je učinjeno '60, imalo je prevelik uticaj na sve što je sledilo.

Zato, jer su tada rođeni i rasli neki, koji su znali da Muddy Waters, B.B. King, War, Eric Burdon, Eric Clapton, ZZ Top, Robin Trower, John Mayal, moraju kad-tad dobiti prave naslednike.

Sve što je trebalo da čine je da budu uporni i slušaju Blood, Sweat & Tears, Ray Charles, Howlin’ Wolf, J.J. Cale, Aaron Neville, odnosno Neville Brothers Band, Tower Of Power, a na samom kraju dekade su stigli i jednostavno fenomenalni Mark Knopfler tj. Dire Straits i na samom kraju The Blues Brothers Band.

Nemojte mi reći da niste čuli ni za jednog od ovih izvođača.

Oni su samo najkomercijalniji od prave plejade ne odličnih, nego izuzetnih, fenomenalnih, jedinstvenih nekomercijalnih majstora, koji nisu imali toliko sreće da ih upoznamo i sretnemo na top listama.

Sav užas i beda koji su glavni pokretači ovog žanra, najuže su povezani sa njegovim korenima.

Svi se slažu da je upravo blues otac svih očeva popularne muzike.

Zato, onaj ko je ipak otišao na raskršće, više nije svirao blues, već disco, rock, čak i pop, samo da dobije još jedan šut.

Ima li nekog ko se ne slaže da je Clapton propao onog trenutka, kada je napustio Cream? Ima li onog ko će reći da je njegova popularnost rasla sa usavršavanjem tehničkih dostignuća, kako sviranja, tako i snimanja pesama?

Ima li onog ko će reći da on nije najbolji beli blues gitarista u poslednjih 40 godina?

Sve je to otišlo ispod mosta, čim je stigao na raskrsnicu.

Najpoznatija žrtva komercijalizacije popularne muzike, svirao je kao mahnit, pijan i drogiran, rastrgnut nesrećnim detinjstvom, nikada ne upoznavši oca, podrvrgnut najbeskrupuloznijim izrugivanjem ostale dece, koja su imala oba roditelja.

Kako je samo Ray Charles svaki dan proživljavao bratovu smrt, koju je još kao dete, nemo posmatrao, bespomoćan da mu pomogne, skamenjen, užasnut.

Kako je samo tužno pevao Rod Stewart, koji je na početku karijere, na raskrsnici dao rođeno dete na posvajanje, pokušavajući to kasnije da ispravi gomilom druge dece sa raznim suprugama i ljubavnicama.

Kako je samo tužno svirao Peter Green, mučen nezamislivim epileptičnim napadima, ostavši samo Božjom milošću sa ove strane svesnog.

Ne treba biti previše učen da bi se shvatilo koliko se samo bola izražava kroz ovu muziku.

Svakog od nas muči neki poseban bol, sakriven duboko, na samoj ivici svesnog.

Neko se sa njim suočava javno, uzimajući u ruku cigaretu, alkohol, drogu.

Opet, drugi imaju neki drugi način, šetajući od jedne do druge žene, grada, zemlje, kontinenta, do kraja života.

A treći?

Uzmu ploču, kasetu, CD ili gitaru, zatvore se u sobu i tiho, jedva čujno, sviraju i slušaju blues.




ExYu prognoza



design&hosting by Computersky